Da li je blog u krizi? Ne ovaj konkretno, njega ne računamo, već uopšte blog kao forma izražavanja. Gledajući domaću scenu, barem one blogove koje sam ja pratio, frekvencija objavljivanja članaka, a pogotovu onih zanimljivih se znatno proredila. Da li su sve priče već ispričane, možda, ali razlog prvenstveno leži u popularnosti mikro formata i sajtova kao što su Twitter i Facebook.

Pre tri godine desio mi se jedan peh na odmoru kada sam server morao da vraćam u život iz Internet kafea u Egiptu. Nesvakidašnja priča se kasnije našla i na ovom blogu. Da se to danas dogodilo, ceo događaj bi bio opisan ovako “kreteni su mi zamenili server a da me nisu obavestili, sad zovem glupi support preko Skypa iz net kafea u Egiptu da vidim gde su mi fajlovi”, pogađate već, u 140 karaktera koliko i dalje iznosi maksimalna dužina jednog tvita. Štaviše, šta god da vam se dogodilo pre par godina, a da ste to želeli da podelite sa nekim online, blog je verovatno bio jedino sredstvo izražavanja. Bilo da vas je neka šalterska službenica iznervirala ili da jednostavno želite da podelite neki link, morali biste da zasučete rukave i da napišete blog post makar i od dva reda.

Sa dolaskom Twittera i Facebooka stvari su se promenile. Putem status poruka razmenjuju se svakakve informacije uključujući zanimljive linkove i dnevne dogodovštine. Za blog se ostavlja samo ono što zahteva neko opširno pisanije za koje se obično nikad nema vremena.

Međutim, mišljenja sam da je situacija danas nikad bolja za pisanje bloga u Srbiji iz nekoliko razloga. Pre svega, za poslednjih par godina broj Internet korisnika u Srbiji se višestruko uvećao, kvalitet konekcija se popravio pa sada ljudi u Srbiji provode mnogo više vremena onlajn. Uz to, kanala za distribuciju nikada nije bilo više. Dok je pre par godina vaš blog bio osuđen da ga neko pronađe putem Gugla ili linka, uz nadu da će se gikovi pretplatiti na vaš RSS kanal, danas armije ljudi sede i gledaj Fejs i Tviter ne bi li pronašli zanimljiv link na koji bi kliknuli. Ne samo da je potencijalnih čitalaca vašeg bloga nikad više, nego su svi oni voljni i željni da vaš tekst podele sa svojim prijateljima, lajkuju ga ili retvituju što distribuciju blog sadržaja čini nikad lakšom.

Isti oni servisi koji su posredno odgovorni za delimično odumiranje blogova danas mogu poslužiti i za njegovo vaskrsnuće. Ostalo je na vama da li želite da pišete blog, koliko ste lenji, imate li šta da kažete, inspiraciju, i prvenstveno šta očekujete od bloga, ali o tome možda nekom drugom prilikom.

U mom domu veoma retko jedemo jaja. Nije to neka specijalna dijeta, jednostavno je tako. No, s vremena na vreme svako se uželi palačinki ili jaja na oko za večeru i tada treba otići u prodavnicu i pazariti jaja. U supermarketima možete pronaći jaja različite klase i različitih proizvođača, ali sva su u pakovanjima od po 10 komada. Pri tome, lanci supermarketa obično nabavljaju veće količine jaja, pa tako i rok upotrebe na ovim pakovanjima baš ne dozvoljava da vam jaja stoje u frižideru po mesec dana.

Ok, napravite palačinke od dva jajeta i šta da radite sa preostalih osam? Hteli, ne hteli moraćete u vašu ishranu sledeće nedelje znatno češće da ubacujete jaja ili ćete neupotrebljena jaja baciti posle određenog vremena kad im istekne rok. Postoji i rešenje koje se ja trudim da primenjujem, a to je da umesto supermarketa odem u obližnji STR i kupim par jaja na komad.

Zanimljivo je da su jaja jedna od retkih namirnica koje ima ovakvo univerzalno pakovanje od 10 komada. Jogurt recimo možete kupiti od jedne čaše od 2dl pa sve do flaše od 1L u zavisnosti od broja članova vašeg domaćinstva i koliko oni vole jogurt. Pivo i da ne pominjem. Slično je i sa mnogim drugim namirnicama, samo jaja zadržavaju svoju ekskluzivnost da se prodaju isključivo u pakovanjima od 10 komada.

Zato evo moje velike ideje za proizvođače jaja koji snabdevaju trgovinske lance. Napravite pakovanje od četiri jajeta. Ili pet, ili šest svejedno… Samo da je broj manji od deset.

Ne samo što verujem da bi to doprinelo povećanju prometa, već bi se povećao i profit jer su manja pakovanja obično i skuplja. Ciljna grupa nije mala za ovakvo pakovanje. Pored svog ličnog primera na pamet mi padaju i ljudi koji žive sami, penzioneri, studenti i mnoge druge grupe kojima je 10 jaja baš previše.

Jedna slika govori više od hiljadu reči, ali ni hiljadu slika ne mogu opisati Pariz, jednostavno ga morate doživeti.
Toliko o Parizu, a sada malo o pošasti koja je prošle nedelje zadesila sve avio kompanije i nesrećne putnike sa avio kartama nazvanoj vulkanska prašina. Deluje mi da između mene i avio kompanija postoji neka loša “karma”. Pre par godina me je na povratku iz Rima zadesio štrajk Alitalije, pa smo se umesto dvočasovnog leta do Beograda vraćali ceo dan sa presedanjem u Frakfurtu, no bar smo leteli. Sada, vulkan koji je mirovao 200 godina odjednom je rešio da se probudi i rutinski let od Pariza do Beograda pretvori u višednevno putovanje autobusom. OK, razumeo bih da sam neki svetski putnik koji više vremena provodi u avionu nego na zemlji pa je neizbežno da se s vremena na vreme desi neki maler, ali u proseku letim avionom jednom do dva puta godišnje tako da statistike iz poslednjih par godina govore da skoro u 50% slučajeva imam velikih problema da se vratim kući.

Iako se radilo o ne baš prijatnoj situaciji, relativno lako smo uspeli da je prebrodimo produživši naš boravak u Parizu za još jedan dan i kupovinom autobuske karte do Srbije, što me dovodi i do teme ovog zapisa a to je kako današnja tehnologija utiče na svakodnevni život ljudi. Pa evo par saveta pre nego se uputite na put, verovatno za mnoge ništa što već nisu znali, ali s obzirom da je ova godina obeležena ukidanjem viza za zemlje šengenskog sporazuma, nije na odmet ponoviti:

Notebook / netbook
Cene netbook računara su sve niže i niže, tako da čak i ako ne putujete poslovno nije zgoreg da nekog mališu pazarite da vam se nađe na putu (daleko od toga da i kući neće biti od koristi). Malih su dimenzija i mase i ne predstavljaju veliki dodatak za vaš postojeći prtljag a mogu mnogo da pomognu u nekim situacijama. Kao još manja zamena može da posluži i iPhone ili neki drugi “pametni” telefon, u budućnosti možda iPad ali ipak mislim da je netbook najkomfornije rešenje.

Hotel i WiFi
Naravno netbook ili notebook vam ništa ne znače bez Internet konekcije. WiFi stiče sve veću i veću popularnost a uvođenje istog ne predstavlja ni neku veliku investiciju, tako da smatram da je u današnje vreme neozbiljno da jedan hotel ne nudi WiFi ili makar neku drugu Internet konekciju svojim gostima, pa pri traženju hotela imajte i ovaj parametar na umu. Naravno i neki obližnji kafić sa WiFi konekcijom će poslužiti, ali je mnogo lakše i ležernije neke stvari odraditi iz hotelske sobe.

Skype
Ako još uvek ima onih koji ne znaju, Skype vam omogućava da preko Interneta pozivate fiksne i mobilne brojeve telefona širom sveta po veoma povoljnim cenama. Dakle umesto da vas na povratku iz inostranstva dočeka astronomski račun za roaming uslugu, pre polaska na put dokupite Skype kredit u iznosu od 10 EUR i uživajte. Verovatno ćete jedva uspeti da potrošite i polovinu od tih 10 EUR.

Društvene mreže
Na CNN-u su tih dana stalno prikazivani prilozi kako ljudi zarobljeni na aerodromima koriste društvene mreže da bi pronašli put do kuće. Neki su osnivali FB grupe, drugi su se dogovarali preko Twittera o podeli troškova za putovanje autom i slično. Društvene mreže su imali uticaj i na moj povratak kući. Nekako u isto vreme kad i ja u Parizu je boravio i Nixa s tim što je Nikola trebao da se vrati u Beograd dva dana pre mene. Tako da dok sam ja još uvek opušteno šetao Jelisejskim poljima, Nixa je već uveliko tražio transport do Beograda. Kada je došlo vreme za moj povratak, znao sam da su vozovi prebukirani jer je Nixa već oprobao svoje šanse na železničkoj stanici bez uspeha. Takođe mi je twitnuo i broj i adresu predstavništva Laste u Parizu što je dosta pomoglo, mada me je ta ista Lasta posle ispalila za karte pa smo ipak morali da tražimo drugog prevoznika. Sve u svemu hvala Nixi, a društvene mreže su i ovog puta pokazale ono svoje bolje lice i upotrebnu vrednost.

Pare
Sve ovo gore zajedno ne vredi ako kod sebe nemate novca za vanredne situacije. Ponesite uvek sa sobom platne kartice.

“Bekstvo” iz Pariza
Na prvi pogled zvuči dosta kul biti “zarobljen” u Parizu ali u realnosti baš i nije tako. Možda da se radilo samo o odloženom letu za jedan dan pa da znate da ćete sutra svejedno ići kući. Ali ovde je u pitanju bila najveća kriza u istoriji vazduhoplovstva bez naznaka kada će se situacija popraviti. I pored svih lepota Pariza ipak smo poslednjeg dana osećali knedlu u grlu jer smo unapred znali da nas čeka avantura traženja prevoza i (verovato) 24-časovna vožnja autobusom do Beograda. Uz to, svaki minut u Parizu debelo košta, pa ostati neplanirano dan-dva duže u Parizu nije baš jeftino.

No, naoružani svim blagodetima koje nam tehologija danas pruža, uz malo surfovanja pronaći ćete autobuske agencije koje saobraćaju na liniji Beograd Pariz (ili čak Lapovo Pariz), preko Skajpa ćete čak i iz inostranstva moći lako i jeftino da zovete sve agencije i raspitate se o kartama, uz povremeno zivkanje Jatovog predstavnika u Parizu o informacijama o letovima, a ako i treba da odete na neku nepoznatu lokaciju da biste kupili kartu ili nešto slično tu je uvek Google Maps ili neki drugi servis sa mapama na Internetu. Povremeno twitnete i Nixu da vidite kako on napreduje i šta je pronašao.

Naravno, nije teklo sve tako glatko, bilo je tu i veleobrta kao što je zajeb Laste za karte i povratak u hotel sa sve prtljagom, ali smo te pehove brzo rešavali u hodu.

Na kraju smo se iz Pariza vratili autobusom Fudeksa vožnjom koja je trajala 25 časova. Da li su u pitanju traume iz studentskih dana ili nešto drugo, uglavnom autobuse nimalo ne volim, a ni ovaj bus se nije potrudio da me svojim “komforom” ubedi u suprotno. No ipak sam lakše podneo put nego što sam se nadao. Gledajući slike ljudi koji danima spavaju na aerodromima zaista nisam smeo da budem nezadovoljan što sam bio među onima koji su mogli bar nekako da se vrate kući.

Šlag na tortu je bio što sam nakon povratka u Beograd morao da uzmem taxi do aerodroma jer mi je auto ostao parkiran u garaži. No Pariz je zaista prelep grad, pa i pored svega ovoga mogu da kažem da je vredelo!

Šta sve možete videti u Las Vegasu? Piramidu, Ajfelov toranj, gotovo sve što vam padne na pamet. Zahvaljujući preduzetničkom duhu, smeloj ideji, kockarskoj industriji, novcu i ludom provodu, Las Vegas je uspeo u nečem izuzetnom, da sav svoj kič upakuje i predstavi kao brend svoje vrste i sebe svrsta među najpoznatije gradove sveta.

Šta trenutno možete videti u Kragujevcu? Za početak, tu je jedan spomenik koji po svojoj ružnoći mislim da ni u ludom Las Vegasu ne bi našao svoje mesto. Na relativno malom trgu u centru grada nalazi se neka ogromna kugla ružne boje i mene lično podeća na jednu tvorevinu u koju ne želim da ugazim. Pored kugle stoji statua čoveka sa kučetom. Noću spomenik dobija još osobeniji izgled jer iz kugle isijava zrak svetlosti ka nebu.

Primetićete da je i na ovom nakaradnom spomeniku na vrhu nakačen jedan krst koji meni lično ne smeta. Ceo spomenik je takav fijasko da ovaj krst ne može ni da poboljša ni da pogorša stvari.

No Srbi ne bi bili to što jesu da se posle 50 godina takmičenja u pravljenju najveće petokrake sada ne bi svi okrenuli u drugu krajnost i posvetili pravljenju najvećeg krsta u Srbiji, ne bi li valjda tako sebe predstavili kao što veće vernike, poštenjačine i moraliste. Tako je gradonačelnik Kragujevca, Veroljub Stevanović poznatiji kao Verko, došao na genijalnu ideju da na ulasku u grad podigne krst visok 17 metara kao novi “simbol grada” a da se pri tom oko spornog rešenja nije sprovela nikakva javna rasprava. Gradonačelnik je uz pretpostavku da 90% građana Kragujevca čine pravoslavni vernici samostalno procenio da nikome neće smetati novi velelepni spomenik na ulazu u grad.

Pa gospodine gradonačelniče, za početak, postavljanje ovog spomenika u centru grada vas je lišilo prava da se mešate u bilo šta što ima veze sa estetikom. Nakon postavljanja ove kugle ja vam lično ne bih dao ni da mi odaberete boju kojom ću ofarbati seosku tarabu, a kamoli da se pitate o postavljanju još jednog spomenika u gradu, bio on krst, polumesec ili petokraka.

Nakon toliko godina borbe sa režimom Slobodana Miloševića, zar vam nije jasno da Srbiji nisu došli glave ni četnici ni partizan, ni komunisti ni pravoslavci ili muslimani već isključivost i totalitarizam, bežanje iz krajnosti u krajnost. Ili smo svi morali biti komunisti ili sada svi moramo biti veliki vernici?! Zašto jednostavno ne možemo biti ljudi?!

Finansijski apsekt ostavljam po strani. Na žalost, vlast u Srbiji, a sa njom i lokalni moćnici su uspeli u tome da narod toliko naviknu na bespredmetno trošenje novca poreskih obveznika, da je tih 110.000 EUR koliko će koštati izgradnja krsta u vreme najveće krize u Srbiji od ere Miloševića, zapravo sekundarna vest. Mene mnogo više zabrinjava to što će me biti sramota što se u mom gradu ruglo i kič umnožava na svakom koraku.

No vratimo se na početak priče, može li Kragujevac svojim kičem da postane novi Las Vegas? Na žalost ne, Las Vegas je u Americi, zemlji u kojoj se neguje preduzetnički duh, iza Las Vegasa stoji jasna ideja šou biznisa, zarade i profita. Kragujevac je u Srbiji, zemlji zalutaloj na putu između socijalizma i kapitalizma gde je državni aparat svrha samom sebi, lokalni gradonačelnici se ponašaju kao despoti a iza svake ideje istih obično se krije samo ljudska glupost.

Slike preuzete sa blog zapisa “Spomenik lizalica u srcu Šumadije.. Jedinstveno“

Ko je propustio objavu na oficijelnom blogu (koji je ovim povodom takođe vraćen iz mrtvih po hitnom postupku), evo malo informacija i ovde. Naslovi.net su u ponedeljak 21. decembra prebacili 100.000 poseta u jednom danu.

Radi se ipak o jednom malom piku. Svaki iskusan webmaster zna da je poseta obrnuto srazmerna lepom vremenu. Ne vredi očekivati neke spektakularne posete kad napolju sija sunce i ‘tičice cvrkuću. Sa druge strane, hladni i kišni dani ljude primoravaju da ostanu u toplim domovima i kancelarijama u društvu svog računara i Interneta. Tako je ovaj izuzetno hladan talas koji je tokom vikenda zahvatio Srbiju, Naslove pogurao do rekordne vikend posete, a potom i do rekordnog ponedeljka. No, na mišiće ili ne, jednom kada se šestocifrena brojka prikazala u Gugl Analitiksu, to se moralo obeležiti.

Proći će još neko vreme dok posete od 100.000 ne postanu svakodnevica na Naslovima. Kada imate sajt sa puno poseta, jedan od “problema” koji se javlja je i taj da varijacije u poseti od +-5% u apsolutnim brojkama predstavljaju razlike od +-5000 poseta, pa je nezahvalno prognozirati kada će šestocifrene brojke postati default u statistikama, ali je prvi kvartal 2010. sasvim realan vremenski okvir.

Vratimo se na naslov posta, da li je ovo jedan veliki Milestone za Naslove? Svakako jeste. No sa tom cifrom od 100.000 setio sam se svojih razišljanja s kraja 2008. godine kada se poseta kretala oko 50.000, kada sam razmišljao kako će biti super kada poseta bude dostigla 100.000 jer će onda i sajt zarađivati duplo više. Na žalost, “svetska ekonomska kriza” je imala neke druge planove, tako da se ova matematika pokazala pogrešnom u 2009. Nadajmo se da će nova godina doneti i nove dobre vesti na polju online oglašavanja i oglašavanja uopšte.

Svesni ste koliko nešto vredi tek onda kada to izgubite. Ja sam za ovaj blog i još neke stvari koje su se nalazile na ovom serveru procenio da nisu dovoljno bitne i nikada nisam našao dovoljno vremena da konfigurišem bilo kakav bekap.

Međutim, nakon što je HDD na serveru vrisnuo i sve sa njega nestalo, shvatio sam da to baš nije tako. Nije da sam nešto puno pisao, ali opet je ostala neka praznina. Nakon par dana (nedelja?) potpunog dauntajma, konačno sam se naoštrio te instalirao svež WordPress i iz Google keša izvukao sve stare tekstove te ih iznova publikovao na blogu. Na žalost slike koje su bile priključene pojedinim postovima i hostovane na serveru su nestale, pa su tako mnogi postovi izgubili svoju ilustraciju, a neki su bez ilustracije izgubili i svoj smisao pa njih nisam ni kopirao.

Ostaje još malo da se sredi dizajn, kategorije, blogroll i sl. pa će se sve vratiti na staro. Na žalost, komentari na postove su izgubljeni, iako se sasvim sigurno i oni mogu izvući iz Google keša, ali bi bio pravi pain in d as sve ih ponovo ubaciti.

Sad još da vidim nešto za taj backup…

Par zanimljivih osobina popularnog GMail servisa.

GMail ignoriše karaktere nakon znaka + u email adresi

Ukoliko ste vlasnik email adrese peraperic@gmail.com, email poruke upućene na adresu peraperic+sufiks@gmail.com će takođe završiti u vašem inboxu. Ovaj feature dobro dođe prilikom otvaranja naloga na raznim servisima gde ostavljate email adresu. Za svaki sajt možete koristiti poseban sufiks, na primer peraperic+facebook@gmail.com, peraperic+twitter@gmail.com itd. Kada se jednog dana neka spam poruka pojavi u vašem inboksu, po adresi na koju je spam poruka poslata možete zaključiti i sa kog servisa je “procurela” vaša email adresa.

Sve ovo pod uslovom da spameri ne znaju za ovu osobinu Gmejla i da se nisu potrudili da odstrane sufikse pre slanja spama. Takođe, neki servisi će znak + smatrati “ilegalnim karakterom” u vašoj email adresi i neće vam dozvoliti da upišete ovakvu email adresu prilikom otvaranja naloga.

Ova opcija vam može pomoći i za lakše filtriranje i dodeljivanje labela porukama i slično. Npr. svim porukama upućenim na peraperic+mailinglist@gmail.com možete automatski dodati label po kome ćete znati da je u pitanju poruka sa neke mailing liste.

GMail ignoriše karakter . u email adresi

Danas sam putem Twittera saznao za još jedan GMail feature. Da li ćete email poslati na peraperic@gmail.com ili na pera.peric@gmail.com ili na pe.ra.pe.ric@gmail.com, sasvim je svejedno, sve poruke stići će u vaš inboks peraperic@gmail.com.

Kako bi se ovo moglo iskoristiti još mi nije palo napamet. Verovatno je postojala želja da i poruke slučajno poslate na recimo pera.peric završe na pravom mestu.

Znate li još neku GMail zanimljivost?

Prošle nedelje se dosta pričalo o najavi Ruperta Merdoka da će sajtovi u okviru kompanije “News corporation” uskoro početi sa naplatom pristupa online sadržajima.

Izdavačke kuće su u sve većim gubicima jer ljudi jednostavno sve manje kupuju novine a sve više se informišu putem Interneta. Naravno, to nije prvi put da se štampani mediji suočavaju sa ovakvim problemom. Novine su preživele i radio kao i televiziju, ali se Internet pojavljuje kao još jedna pošast koja će možda zaista biti i kobna za štampane medije.

Dakle novinska delatnost više nije profitabilna kao što je nekada bila i novinske kuće su primorane da krenu ka novom mediju da bi preživele, a to je Internet. Primetićete da ih niko ne bije po ušima da se pojave na Internetu, ali oni to žele i to je OK, Internet je medij otvoren za sve. Ono gde problem nastaje, to je što na Internetu, kao novom mediju, postoje i neka nova pravila koje novinske kuće ne mogu tako lako da prihvate već pokušavaju da pravila igre na Internetu prilagode sebi i svome dosadašnjem ustaljenom obrascu razmišljanja.

U svom obrazloženju Rupert Merdok navodi: “Digitalna revolucija je ponudila brojne nove i jeftine metode distribucije, ali ne i besplatan sadržaj. Shodno tome, nameravamo da naplaćujemo ulazak na sve naše nove vebsajtove.”

Merdok je donekle u pravu. Digitalna revolucija je ponudila jeftine metode distribucije i samim tim dozvolila gotovo svima na ovoj planeti da kreiraju svoje sadržaje i informacije. Upravo to omasovljenje kreiranja sadržaja dovelo je do devaluacije sadržaja kreiranih od strane “velikih” medija koji i sami sve češće prenose tekstove sa blogova ili amaterske video snimke sa YouTuba i samim tim priznaju da su se stvari uveliko promenile. Usput, verovatno zbog svoje gordosti, “veliki” mediji često “zaborave” da napomenu da su sadržaj preuzeli sa nečijeg bloga.

Mislim da će se na kraju ispostaviti da kreiranje sadržaja i nije toliko teško koliko je do sada bilo teško i skupo distribuirati ga što je uslovljavalo da su se izdavačkom delatnošću mogle baviti samo firme sa dubokim džepom. Pitanje je da li će i koliko korisnika toliko vrednovati neku informaciju iz Sandej Tajmsa da će biti spremni da je plate, ili će se pak zadovoljiti sa bezbroj besplatnih alternativa na Internetu koje ne moraju biti i lošije samo zato što se ne zovu Sunday Times.

Internet čak nije ni prvi mediji koji je uveo besplatno emitovanje informacija. Putem televizijskog programa svakodnevno dobijamo puno informacija i sadržaja potpuno besplatno, pa opet velika većina TV stanica posluje sasvim solidno. Novinske kuće su do sada imale “privilegiju” da svoje informacije distribuiraju putem fizičkog prenosnika što im je u mnogome olakšalo naplatu sadržaja. Sa Internetom se situacija drastično menja. No, veliki sajtovi i dalje imaju mnogo načina da generišu zaradu, samo je potrebno da promene način razmišljanja.

Ostaje nam da vidimo kako će biti prihvaćen ovaj radikalni pristup naplate online sadržaja. Sunday Times bi trebalo da bude prvi sajt News Corporation koji će početi sa naplatom sadržaja. Po meni, ova priča se neće baš najsrećnije završiti za News Corporation, ali uvek postoji lakši i teži način da se nauči neka lekcija. Čelnici News Corporation su očigledno izabrali teži…

Ne lipši magarče do zelene trave je izreka koja kratko i jasno najbolje opisuje naše dugo putovanje u Evropu. Magare je odavno na izdisaju i videćemo da li će doživeti 2010 godinu koja možda stvarno donese neke značajnije boljitke na našem putu ka Evropi kao što su putovanja bez viza a šuška se da će i PayPal konačno ubaciti Srbiju u combo box tokom sledeće godine.

No, danas je na webu osvanula jedna lista na kojoj Srbija za divno čudo nije izostavljena. Evropski TechCrunch, prvobitno pokrenut kao TechCrunch UK&Ireland, poziva IT blogere iz čitave Evrope da svojim tekstovima obogate sadržaj TechCrunch Europe izveštavajući o lokalnim startap scenama i projektima. Auditorijum koji prati TechCrunch Europe svakako nije toliko veliki kao onaj koji prati centralni blog, ali je i sam brend TechCruncha dovoljno jak razlog što se iskreno nadam da Srbija neće ostati bez svog “izveštača” sa ovih prostora. Postojeći pozitivni primeri kao što su activeCollab ili Vivvo CMS mogu skrenuti pažnju investitora i ostalih IT likova na Srbiju što eventualno može olakšati put nekim budućim regionalnim ili svetskim startap projektima sa ovih prostora.

In order to apply to be a TechCrunch Europe guest contributor you must send an email to me, Mike Butcher, marked “TC Europe contributor”. Please include links to previous blog posts you’re proud of and stories you’ve broken. In particular we’ll be looking for people who have contributed to country-based blogs that cover the tech scene in the local language.

Na listi se naravno nalaze i Hrvatska, Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Slovenija. Nema Makedonije bar dok se neko ne požali što ih nema, a po komentarima vidim da je Mike Butcher pored svih pobrojanih zemalja na listu prvobitno stavio i Yugoslaviju što valjda dovoljno govori o tome koliko stranci znaju o nama.

Uz letos kupljeni domen naslovi.com, nedavno sam uspeo da pazarim i domen naslovi.rs pa sam tako sve bitnije naslovi.* domene stavio pod istu kapu.

O samoj kupovini domena, pogotovu naslovi.com, možda u nekom narednom postu. Ovom prilikom želeo bih da se osvrnem na važnost izbora com/net/rs domena ukoliko planirate pokretanje web sajta.

Ne treba biti mnogo bistar pa shvatiti da je com majka svih domena. Ukoliko imate com domen skoro da je potpuno nebitno da li ste i vlasnik istoimenog .net domena. No s obzirom da je dobre i slobodne .com domene teško naći, ako nabasate na slobodan .com domen velika je verovatnoća da je i istoimeni .net slobodan, pa ako imate u planu neki ozbiljniji servis, a s obzirom na bagatelne cene top level domena, moj savet je naravno da kupite oba.

Stvari se komplikuju ako ste vlasnik .net domena a niste vlasnik .com domena. Iako ćete naravno uvek isticati da je adresa vašeg sajta .net, .com je jednostavno u većini slučajeva ‘default’. Problem .net domena je što je dugo prisutan i kao da se nekako ‘rimuje’ sa com… com/net… Niko i ne obraća pažnju da li je nešto com ili net, ali kada dođe vreme da se ukuca adresa u browser većina će posegnuti za .com. Neretko sam recimo primao email poruke gde ljudi hvale moj sajt “naslovi.com”, u razgovoru me takođe s vremena na vreme neko pita kako napreduju “naslovi.com”, ukoliko malo proguglate videćete da ljudi na forumima pominju sajt “naslovi.com” itd.

Worst case scenario je da članak o vašem sajtu izađe u novinama i da novinari greškom prekrste sajt u .com. Upravo ovo se desilo jednom inostranom news agregatoru, Topix.net. Topix je u martu 2007. kupio domen topix.com za milion dolara. Objašnjavajući razloge za ovu kupovinu, CEO Topixa naveo je i sledeći primer:

This was in March 2004 when we got a front page business section launch story in the Mercury News. They gave us sweet coverage since we were the only startup to come out of Palo Alto in months (this was just as the dot-com crash was beginning to thaw). Unfortunately, while the article clearly spelled “Topix.net”, the caption under our photo — the most visible part of the story after the headline — called us Topix.com. Someone had transcribed the name and mistakenly changed the .net to .com, out of habit, I suppose.

Dakle koliko god vi mislili da će ljudi zapamtiti vaš .net sajt, u praksi je situacija ipak drugačija. Za manje sajtove i ostali TLD domeni mogu da prođu, ali ako imate sajt za “široke narodne mase” i ukoliko ozbiljno računate i na “word of mouth” promociju, .com je skoro pa obavezan. Drugim rečima, danas nikada ne bih pokrenuo sajt sa ekstenzijom .net

Za potkrepljenje cele teorije, tu su i brojke. Naslovi.com na dnevnom nivou odradi između 200 i 300 redirekcija na sajt naslovi.net, što svakako nije malo.

Što se tiče .rs domena, o njemu čak imam i bolje mišljenje od .net ekstenzije, naravno za sajtove lokalnog karaktera. Za razliku od .net, .rs se ne ‘rimuje’ sa .com i mislim da će ljudi pre upamtiti da je nešto .rs nego da je .net a ne .com