Ne lipši magarče do zelene trave je izreka koja kratko i jasno najbolje opisuje naše dugo putovanje u Evropu. Magare je odavno na izdisaju i videćemo da li će doživeti 2010 godinu koja možda stvarno donese neke značajnije boljitke na našem putu ka Evropi kao što su putovanja bez viza a šuška se da će i PayPal konačno ubaciti Srbiju u combo box tokom sledeće godine.

No, danas je na webu osvanula jedna lista na kojoj Srbija za divno čudo nije izostavljena. Evropski TechCrunch, prvobitno pokrenut kao TechCrunch UK&Ireland, poziva IT blogere iz čitave Evrope da svojim tekstovima obogate sadržaj TechCrunch Europe izveštavajući o lokalnim startap scenama i projektima. Auditorijum koji prati TechCrunch Europe svakako nije toliko veliki kao onaj koji prati centralni blog, ali je i sam brend TechCruncha dovoljno jak razlog što se iskreno nadam da Srbija neće ostati bez svog “izveštača” sa ovih prostora. Postojeći pozitivni primeri kao što su activeCollab ili Vivvo CMS mogu skrenuti pažnju investitora i ostalih IT likova na Srbiju što eventualno može olakšati put nekim budućim regionalnim ili svetskim startap projektima sa ovih prostora.

In order to apply to be a TechCrunch Europe guest contributor you must send an email to me, Mike Butcher, marked “TC Europe contributor”. Please include links to previous blog posts you’re proud of and stories you’ve broken. In particular we’ll be looking for people who have contributed to country-based blogs that cover the tech scene in the local language.

Na listi se naravno nalaze i Hrvatska, Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Slovenija. Nema Makedonije bar dok se neko ne požali što ih nema, a po komentarima vidim da je Mike Butcher pored svih pobrojanih zemalja na listu prvobitno stavio i Yugoslaviju što valjda dovoljno govori o tome koliko stranci znaju o nama.

Nekada su to bile banke, potom su ih zamenili VIP i Telenor, a koja grana industrije će najviše ulagati u online oglašavanje u 2009. godini? Trend se jasno video i na Naslovima već krajem 2008. godine, ali jedna slika govori više od hiljadu reči.

Naravno, predpostavljam da je ovo trend i u oglašavanju uopšte u 2009. godine, nevezano za Internet oglašavanje.

Uz letos kupljeni domen naslovi.com, nedavno sam uspeo da pazarim i domen naslovi.rs pa sam tako sve bitnije naslovi.* domene stavio pod istu kapu.

O samoj kupovini domena, pogotovu naslovi.com, možda u nekom narednom postu. Ovom prilikom želeo bih da se osvrnem na važnost izbora com/net/rs domena ukoliko planirate pokretanje web sajta.

Ne treba biti mnogo bistar pa shvatiti da je com majka svih domena. Ukoliko imate com domen skoro da je potpuno nebitno da li ste i vlasnik istoimenog .net domena. No s obzirom da je dobre i slobodne .com domene teško naći, ako nabasate na slobodan .com domen velika je verovatnoća da je i istoimeni .net slobodan, pa ako imate u planu neki ozbiljniji servis, a s obzirom na bagatelne cene top level domena, moj savet je naravno da kupite oba.

Stvari se komplikuju ako ste vlasnik .net domena a niste vlasnik .com domena. Iako ćete naravno uvek isticati da je adresa vašeg sajta .net, .com je jednostavno u većini slučajeva ‘default’. Problem .net domena je što je dugo prisutan i kao da se nekako ‘rimuje’ sa com… com/net… Niko i ne obraća pažnju da li je nešto com ili net, ali kada dođe vreme da se ukuca adresa u browser većina će posegnuti za .com. Neretko sam recimo primao email poruke gde ljudi hvale moj sajt “naslovi.com”, u razgovoru me takođe s vremena na vreme neko pita kako napreduju “naslovi.com”, ukoliko malo proguglate videćete da ljudi na forumima pominju sajt “naslovi.com” itd.

Worst case scenario je da članak o vašem sajtu izađe u novinama i da novinari greškom prekrste sajt u .com. Upravo ovo se desilo jednom inostranom news agregatoru, Topix.net. Topix je u martu 2007. kupio domen topix.com za milion dolara. Objašnjavajući razloge za ovu kupovinu, CEO Topixa naveo je i sledeći primer:

This was in March 2004 when we got a front page business section launch story in the Mercury News. They gave us sweet coverage since we were the only startup to come out of Palo Alto in months (this was just as the dot-com crash was beginning to thaw). Unfortunately, while the article clearly spelled “Topix.net”, the caption under our photo — the most visible part of the story after the headline — called us Topix.com. Someone had transcribed the name and mistakenly changed the .net to .com, out of habit, I suppose.

Dakle koliko god vi mislili da će ljudi zapamtiti vaš .net sajt, u praksi je situacija ipak drugačija. Za manje sajtove i ostali TLD domeni mogu da prođu, ali ako imate sajt za “široke narodne mase” i ukoliko ozbiljno računate i na “word of mouth” promociju, .com je skoro pa obavezan. Drugim rečima, danas nikada ne bih pokrenuo sajt sa ekstenzijom .net

Za potkrepljenje cele teorije, tu su i brojke. Naslovi.com na dnevnom nivou odradi između 200 i 300 redirekcija na sajt naslovi.net, što svakako nije malo.

Što se tiče .rs domena, o njemu čak imam i bolje mišljenje od .net ekstenzije, naravno za sajtove lokalnog karaktera. Za razliku od .net, .rs se ne ‘rimuje’ sa .com i mislim da će ljudi pre upamtiti da je nešto .rs nego da je .net a ne .com

Što bi rekli u Maratoncima, kad se sad nisam šlogirao nikad neću. Vidim danas na Googlu pored mog sajta natpis “Овај сајт може да нашкоди вашем компјутеру“. To se dešava ukoliko imate neki spam sajt koji širi spyware i slične gluposti. Ukoliko imate legalan sajt a vidite ovo obaveštenje, najverovatnije je neko izvršio hakerski upad na vaš sajt i postavio problematičan sadržaj negde po vašem sajtu što vi ne vidite, ali zato neumorni Googlebot sve vidi.

Za trenutak me prođe blaga jeza, a onda pogledam i ostale sajtove u rezultatima i pored svakog vidim isto saopštenje?! Refrešujem pretragu, nema ništa. Refrešujem opet, opet eto ga obaveštenje. Probam neke druge pretrage, pređem na engleski jezik opet isto.

U pitanju je dakle neki Google bug. S obzirom da je subota predpostavljam da su radili neki upgrade pa nešto nije ispalo kako treba. Ne vidim da se po Internetu još uvek piše o ovome, tako da je moguće da je bug specifičan za Srbiju. Koliko je sve tragikomično, ilustruje i donji primer:

Update: Ipak je bug bio “globalan“, drugim rečima većina zemaljske kugle se čudila šta se to dešavalo tih petnestak minuta. Kažem “dešavalo” jer je bug u međuvremenu otklonjen…

Uvek sam izbegavao da pišem o visokom školstvu u Srbiji, bar dok ne stepenujem FON i okačim bar neku diplomu o rep, da ne bi bilo da pišem o “kiselom grožđu”. No, kako je izvesno da do toga u skorije vreme neće doći, a i s obzirom da mi zameraju da malo pišem na blogu, evo i mog mišljenja o visokom školstvu u Srbiji, a sve inspirisano temom na DPT forumu koju je obradilo i par blogera.

Prosek studiranja u Srbiji, i pored Bolonjske deklaracije i raznih novina, i dalje iznosi 7,84 godina što je dvostruko duže od vremena propisanog Bolonjskom deklaracijom. Ako je sad 7,84 predpostavljam da je u moje vreme bilo i gore. Da li je moguće da su mladi u Srbiji toliko glupi da ne žele što pre da završe fakultet i krenu u život svojim putem? Posmatrajući moje prijatelje i rođake koji su se odvažili da krenu u avanturu zvanu studiranje u Srbiji, ne bih rekao. Većinom se radi o ljudima koji nisu ni lenji ni glupi da ne vide očigledne beneficije koje sa sobom donosi fakultetska diploma. Kako je onda moguće da su i danas, desetak godina nakon upisivanja tih fakulteta, oni koji su završili fakultete u manjini naspram onih koji još uvek imaju 1-10 ispita do kraja i trenutno se bave nečim što ima ili nema veze sa onim što su studirali? Da napomenem da su i oni “diplomirani” taj status stekli otprilike nakon 7-8 godina studiranja.

U ovoj zemlji kao da niko ne vidi koliko je visoko školstvo zapravo jedan veliki i gorući problem Srbije. Velike pare poreskih obveznika se troše na finasiranje visokog školstva a da je pri tome to visoko školstvo potpuno neefikasno u proizvođenju kadrova čim im je za tako nešto u proseku potrebno skoro 8 godina, ne uzimajući u obzir one koji na kraju i ne diplomiraju. Grubo gledano, državni fakulteti su gubitaši kao i Zastava u koju država upumpava silan kapital i održava stanje as-is umesto da se suoči sa problemima. No šteta od neefikasnih fakulteta je mnogo veća od neefikasne Zastave. Umesto da imamo armiju mladih i školovanih ljudi sa 23-24 godine, koji bi počeli svojim radom da doprinose društvu, pokreću male biznise i sl. mi dobijamo armiju umornih studenata u kasnim dvadesetim i ranim tridesetim godinama koji tek tada, kad završe svoje školovanje ili potpuno dignu ruke od njega, gledaju šta dalje da rade sa svojim životom.

Odgovor na pitanje studirati ili ne u Srbiji? Ukoliko želite da se školujete i u mogućnosti ste da upišete neki od sve brojnijih prvatnih fakulteta, onda je moj odgovor DA. Privatni fakulteti će vam uštedeti mnogo vremena i novca i na kraju ćete dobiti ono što ste i želeli, fakultetsku diplomu. Ukoliko za vaš odabrani poziv ne postoji privatni fakultet, onda neka vam je bog u pomoći.

Ukoliko pratite IT blogove verovatno ste već naleteli na vest da je Morten Lund, jedan od poznatijih evropskih investitora, bankrotirao. Ako niste, evo zanimljive priče.

Morten Lund se proslavio kao jedan od ranih investitora u Skype koji je kasnije prodat EBayu. Sa investicijama je nastavio i kasnije, a jedna od poslednjih kompanija sa kojom je uspešno odradio ‘exit’ je i Zyb koji je u 2008. prodat Voodafonu za nekih $49 miliona .

Međutim, pored ostalih kompanija, Lund je ogroman kapital, nekih tridesetak miliona evra, uložio u biznis sa štampanim novinama u Danskoj, i to besplatnim, i to isporučenim na kućnu adresu?! I pored toga što je stvorio možda i najčitanije novine u Danskoj, zbog lošeg biznis modela firma je bankrotirala a sa njom i lično Lund jer je gro svog kapitala skrkao u ovaj jedan startup. Tako će čovek koji je prošle godine razmišljao da kupi privatni avion sada verovatno ostati i bez svoje kuće.

No za Lunda nije baš sve tako crno jer je svoj novac investirao u preko 80 startapa širom sveta, pa će mu eventualna prodaja ili IPO neke od kompanija u koje je investirao ponovo doneti određeni kapital.

O razlozima propasti, Lund je detaljno pisao i na svom blogu još u septembru. Naime, drama oko bankrotstva je krenula još u julu prošle godine, a ovih dana je samo okončana. Lund je bio i predavač na nedavno završenom LeWebu a snimak njegovog predavanja i zanimljivog ćaskanja sa Luik Le Merom možete pogledati u snimku na kraju ovog posta.

Naravoučenije? Pa nema nekog posebnog zaključka, osim možda da je potvrđena teorija da veoma tanka linija razdvaja ludaka i genija. Iskreno mi nije jasno kako je čovek sa četvoro dece uložio (skoro) sve svoje pare u jedan jedini startup. Sa duge strane, zanimljiv je i način kako Lund razmišlja pa u svakom slučaju preporučujem da pogledate video klip.

Ovogodišnji BizBuzz je prva domaća konferencija kojoj sam prisustvovao. Uvek sebi obećam da ću ići na ovakve skupove, ali kako se termin približava sve više me mrzi i mrzi da idem, a na kraju obično i ne odem. Ovog puta na sebe sam prihvatio i obavezu da održim predavanje na BizBuzzu tako da nije bilo vrdanja i obreo sam se u Niškoj Banji.

U Niškoj Banji sam proveo dan i po i ako izuzmem umor koji me je konstantno pratio, iskustvo je veoma pozitivno, najviše zbog raznih kontakata i neformalnih razgovora sa puno ljudi od kojih sam neke po prvi put upoznao na BizBuzzu. Žao mi je što sa nekima nisam imao prilike više da se ispričam.

Sa druge strane, moram priznati da je ovih dan i po bila optimalna doza BizBuzza, jer da sam još dan duže morao da slušam o online projektima, nišama, mikro nišama, Internetu u Srbiji i sličnim temama mislim da bi mi glava eksplodirala kao balon.

Predavanja

Što se mog predavanja tiče, u najkraćem bi se moglo opisati kao dala baba dinar da uđe u kolo a dva da izađe. Ukoliko niste neko ko ima iskustva sa predavanjima ili ste rođeni talenat, potrebno je izdvojiti određeno vreme na pripremu i uvežbavanje vašeg predavanja, i to je poznata stvar. S obzirom na veliki broj obaveza i nedostatak vremena ja svoj domaći zadatak nisam obavio u onoj meri u kojoj sam želeo, čak mi je to predavanje dugo visilo nad glavom i proklinjao sam samog sebe što sam se uopšte i prihvatio obaveze (setite se babe sa početka pasusa). No, uzevši sve u obzir mislim da na kraju i nije ispalo loše, u svakom slučaju nije bila uspavanka…

Ostala predavanja sam ispratio sasvim površno. Pojedinci su mi skrenuli pažnju na neka zanimljiva koja ću verovatno odgledati kada se pojave online.

Kritika

Kao što rekoh, ovo je bila prva domaća konferencija na kojoj sam učestvovao pa je nemam sa čim ni uporediti po pitanju organizacije. No, ono što je sigurno bio veliki minus to je potpuno neuoptrebljiv bežični Internet tokom trajanja konferencije. Da je konferencija održana u danima vikenda nekako bi se bez neta i preživelo. No, radni dani su ipak radni, a uzevši u obzir da se puno učesnika konferencije bavi nekim online poslovanjem, upotrebljivi WiFi je zaista obavezan. Meni lično se operacija koja u normalnim uslovima traje 30 sekundi protegla na agoniju od pola sata.

Vidimo se na BizBuzzu i sledeće godine… Ako me ne bude mrzelo da dođem.

Zanimljiv post nedavno objavljen na TechCrunch o problemima Facebooka sa prihodima i rashodima. Koga ne mrzi neka prоčita ceo članak, evo nekih kratkih crta:

• Procenjuje se da Facebook samo struju plaća $1M mesečno, onda možete zamisliti koliki su troškovi za bandwidth, servere, ljude…
• Facebook doživljava veliku ekspanziju na internacionalnom tržištu, verovatno mnogo veću od očekivanja same kompanije. Tek je svaki četvrti korisnik Facebooka Amerikanac.
• Na žalost, internacionalne korisnike je mnogo teže “unovčiti” a u većini slučajeva i nemoguće. Ironično, Facebook se tako suočava sa istim problemima kao i Internet sajtovi u Srbiji.
• Prihod donose korisnici iz Amerike, ali njihov rast nije tako eksponencijalan kao u ostatku sveta a ni prihodi nisu toliko veliki da bi pokrili sve troškove.
• Sve ovo dovodi do toga da Facebook brzo troši uloženi VC novac i da će verovatno uskoro morati da traži još kapitala. No zbog malih prihoda, a i nezaobilazne globalne krize, pitanje je koliko VC fondova je spremno da ulaže u Facebook, barem prema sadašnjim procenama vrednosti kompanije.

Biće zanimljivo videti kako će se stvari razvijati u budućnosti…

Protekle nedelje srpski web je zapljusnulo mnoštvo članaka o Edgiosu, p2p pretraživaču koji je izabrao Srbiju kao polaznu stanicu u lansiranju svog servisa. Iza Edgiosa stoji čovek sa ovih prostora, Borislav Agapijev, koji je i osnivač kompanije Vast.com čiji se razvojni tim mahom nalazi u Srbiji gde je razvijen i Edgios, pa je tako Srbija logičan izbor za testiranje proizvoda na jednom malom tržištu pre nego se krene u veliku avanturu u SAD.

S obzirom da izbegavam da na računar instaliram sve i svašta, moram se ograditi da ni Edgios nisam probao, ali evo nekoliko mojih razmišljanja o p2p pretraživačima, pošto je i mene pre par godina interesovala ta tehnologija.

Situacija na polju pretraživača je trenutno veoma jasna. Tu je Google koji suvereno vlada i ostali koji žele bar jedan deo kolača ali trenutno u tome nemaju puno uspeha, uključujući tu i moćni Microsoft. S obzirom da je Google praktično nemoguće poremetiti na polju klasične web pretrage, start-up kompanije su prinuđene da traže neke nove, alternativne, tehnologije kako bi korisnicima pružili nešto novo i potpuno drugačije od Googla.

Tu spada i koncept P2P (peer to peer) pretrage. Ideja je da se umesto centralizovanih servera koji prikupljaju i indeksiraju sadržaj sa weba, za pretragu koriste računari samih korisnika koji bi na svojim računarima instalirali P2P klijenta. P2P tehnologija nije nepoznata, većina ljudi koristi P2P klijente za skidanje piratskih filmova i muzike, no pitanje je da li je ovaj koncept primenljiv i na pretragu. Najveći problemi su skalabilnost i brzina. Kada tražite film preko P2P mreže, nije vam problem da sačekate nekoliko desetina sekundi da biste dobili lokacije odakle film možete preuzeti. Kada vas zanima neka aktuelna vest, želećete rezultate da vidite odmah nakon što ukucate upit u polje za pretragu. To je i glavni razlog gde p2p pretraga gubi bitku sa Googlom i ostalima.

Po tvrdnjama osnivača Edgiosa, tehnologije su proteklih godina napredovale do te mere da je moguće otkloniti ove probleme. Da li je to izvodljivo i u praksi, ostaje da se vidi. No to nas dovodi do novog pitanja, zašto bi neko instalirao p2p klijent i koristio znatno sporiju metodologiju pretrage kada sve informacije može dobiti i preko klasičnih pretraživača? P2P pretraživači tvrde da se praćenjem sajtova koje korisnici posećuju mogu dobiti relevantniji rezultati pretrage. Međutim, to isto rade i Google i ostali koji putem toolbara i sličnih browser dodataka mogu pratiti ponašanje korisnika i posećenost sajtova. Da ne pominjem tek Google Chrome. Lično smatram da p2p pretraživači ne mogu ovde ostvariti nikakvu bitniju prednost nad klasičnim pretraživačima.

Postoje prednosti p2p tehnologije, ali samo ako se posmatra iz ugla osnivača i investitora. Nema potrebe za data centrom i farmom servera, ogromnim bandwidthom i sistem administratorima koje treba plaćati. Međutim ne vidim neku preteranu prednost koju korisnici mogu imati od p2p pretraživača u odnosu na klasične. Potrebno je instalirati klijenta, rezultati će, barem u početku, biti dosta siromašni, kasnije kada ih bude više mogu biti spori, postavlja se i pitanje privatnosti podataka, kada ne radite ništa p2p klijent može trošiti vaše Internet resurse indeksirajući web o vašem trošku. Sa druge strane postoji Google koji će vam u deliću sekunde izbaciti relevantne rezultate vaše pretrage i sve to za dž. Pitanje je i da li biste koristili eMule ili neki drugi p2p klijent za deljenje datoteka da se sasvim legalno mogu skinuti filmovi sa Interneta? Verovatno ne bi, tako da je u slučaju razmene datoteka zakonska regulativa “pogurala” p2p tehnologije. Zašto bi onda neko koristio p2p pretragu umesto Googla? Ne znam, jedino ako Google ne krene da naplaćuje svoju uslugu web pretrage.

Više start-up kompanija je već propalo na polju p2p pretrage, no to nije razlog da se Edgiosu ne poželi sve najbolje u njihovoj hrabroj misiji. Biće zanimljivo posmatrati kako će se situacija razvijati.

Diskusiju na temu Edgios pretraživača sa velikim akcentom na privatnost podataka u koju su se uključili i ljudi iz Edgiosa, možete pročitati na DevProTalk forumu.

Kao što se da primetiti, moja malenkost se nalazi na spisku predavača za ovogodišnji BizBuzz. S obzirom da je tema ovogodišnje konferencije “Web sadržaj: značaj i upravljanje” malo sam u nedoumici na koju stranu da usmerim svoje predavanje.

O kreiranju web sadržaja u pravom smislu te reči ne znam puno, jer su Naslovi.net servis, odnosno agregator sadržaja sa drugih informativnih sajtova. To možda može da se podvede u “upravljanje” web sadržajem?! Tako da sam bliži odlluci da se fokusiram na ono Biz u nazivu BizBuzz i da napravim malu retrospektivu kako je sve to izgledalo pre par godina i kako izgleda danas, po pitanju oglašivača, partnera i slično s obzirom da su Naslovi.net baš odavno započeli svoj životni put?

Ima li neko pametan savet?